Nešto kao roman

...A onda, kao što već možda i predpostavljate,život me nije mazio uopšte.Ne znam da li mogu na prstima jedne ruke da nabrojim neke lepe trenutke iz detinjstva.Gotovo da nisam ni imala detinjstvo.Vukli su me sa njima u polje da se radi i to ja kao dete nisam išla zato što bih ostajala kući sama već da radim.Ustajala sam u cik zore kad svi još uvek spavaju i smrzavala se iako je bilo leto,ipak su jutra jako hladna,to sa sigurnošću tvrdim.Pa danas kad se setim od koliko godina sam počela da idem u njivu i da radim teške poslove uopšte se ne čudim što sa 30 godina imam ovako malo zdravlja.A onda je polako došlo i vreme da se krene u predškolsko.Sećam se da kada je sestra polazila to je bila fešta,nove cipelice,suknjice,majičice,košuljice,mašnice za kosu,najkvalitetnije olovke,bojice,flomasteri i sve naj,naj što je trebalo da se nabavi za školu.A ja? Zapitala sam se još tada šta sam ja to Bogu zgrešila?Moj polazak u školu je bio prihvaćen kao neka vrsta obaveze koju treba skinuti sa dnevnog reda da ne visi tu negde iza vrata i tada se naravno uopšte nije gledalo na kvalitet svega što jetrebalo za školu.Ja sam koristila sve što je ostalo od sestre,kako garderobu tako i sve ostalo.I to je tako dugo trajalo.Naravno,do škole sam odvedena samo prvi dan i više nikada,jedino se sećam da je moja majka nešto u žurbi dotrčala na nekoj priredbi za 8.mart i to naravno nije stigla na vreme.Kako sam se tada bedno osećala.Sva deca su bila srećna što su im majke došle i što će ih gledati kako recituju,pevaju,igraju...Ja nisam imala kome da se radujem pored živih i zdravih roditelja.Isto tako je bilo i sa polaskom u prvi razred.Prvi dan do vrata škole i više nikada me nisu dopratili do škole niti su me zimi kada ranije pada mrak čekali iz škole nego sam ja molila majku jedne moje drugarice da me samo malo otprati jer sam se plašila komšijinog psa.Mislim da ne treba da komentarišem pisanje domaćih zadataka i tome slično.Nikada,ali nikada mi nisu pokazali ni jedno slovo ni jedan boj kako se piše,dok su naravno i sa jednom i sa drugom sestrom okapavali od pisanja i učenja.Već tada sam videla i rekla sebi da moram da se osamostalim i da krenem sve sama da radim jer od njihove pomoći nema ništa.Sve sam sama radila,i pisala domaće zadatke,i crtala,učila da čitam,učila pesmice,sve,sve sama.Pa tako ne naviknuta na njihovu pomoć odbijala sam svaku moguću ponudu (a nije ih bilo mnogo,svega nekoliko) da mi pomognu bar nešto.I naravno,da zlo bude najveće moguće ja ispadnem bolji đak od sestre i to ne bolji nego najbolji u razredu.Eee,od tog roditeljskog sastanka dolazili su na svaki sledeći i to su jedva čekali da se malo šepure a ja se pitala još tada kao dete da li su normalni i da li ih nije sramota?I tako od tog perioda mog osamostaljivanja meni sve krene super i kako treba.Ne zadugo posle polaska u prvi razred u selu je otvoren karate klub.Ne znam da li su se moji roditelji probudili iz dubokog zimskog sna ili su videli kako ostali roditelji postupaju sa decom ali počeli su da prigovaraju kako bi deca trebala da se bave nekim sportom,ne zbog takmičenja i rezultata već zbog razvoja i našeg zdravlja.Naravno,znalo se da ću ja morati,htela to ili ne,ali sestru su molili tri dana.Meni se u suštini sviđalo što su mi tamo bili većina iz razreda a i bilo mi je interesantno da se nečim bavim.Tada nisam imala pojima koliko je to pre svega ozbiljna disciplina pa tek onda korisna naročito za žensko dete.Tada sam bila jako sitna i bukvalno zakržljala u razvoju a za neke 2 godine jedna moja rođaka koja nije stalno dolazila kod nas nije mogla da me prepozna.Sećam se da zadnji put kada nas je posetila da je gadno izgrdila moje roditelje.Sećam se da ih je pitala šta rade sa detetom tj.mene jer garderoba sa mene sama spada.Međutim sad je priča bila drugačija.Porasla sam,počela da formiram svako vlakno mišića i odmah se videla razlika.Ali... Naravno,uvek postoji ali.Kako sam u školi bila jedan od najboljih đaka tako i ovde.Iz cele grupe izdvajale su se tri osobe među kojima sam bila ja.Trener je polagao velike nade u nas.Nije im bilo najugodnije što tu nije pripadala i sestra ali šta ja da radim kad nju nije ni interesovalo nego je trenirala samo koliko da kaže da trenira.Te godine smo za vreme letnjeg raspusta bile i na pripremama na jednoj planini.Ne znam kako se to desilo da nas puste ali znam da je trener lično razgovarao sa njima.Novac koji su nam dali da ponesemo moja sestra je potrošila na gluposti a ja sam i tamo polagala i sada bila pojas iznad sestre.Znala sam da će biti loše kad se vratimo kući ali sad mi je već bilo svejedno.Više se nisam uzrujavala toliko.Ne zadugo posle toga nastupile su krizne devedeset i neke godine i klub u kojem sam trenirala se raspao.E tad počinju problemi... KRAJ 2 DELA