Nešto kao roman

За својих 36 година живота нисам се толико разочарала у наше здравство до данас.Додуше до пре неких годину дана нисам уопште,веровала сам да су сви ти људи са разлогом у здравственим институцијама,спремни да нам помогну у сваком тренутку јер нико,верујем,не оде у дом здравља или болницу чисто да би се прошетао,већ људи имају неку муку коју сами не могу да реше.Наиме пре скоро годину дана свекрва је оперисала ногу на ортопедији и захваљујући докторки све је супер прошло.После непуних месец дана докторица на пластичној хирургији јој је такође успешно одрадила свој део посла.Све је ишло супер мада смо се стално малтретирали и супруг и ја и водили је на контроле скоро по три пута недељно јер је носила фиксатор.После захвата на пластичној хирургији још два пута смо је водили на контролу код докторке која јој је одрадила захват и заказала је још само једну контролу ради превенције јер је све скоро лепо зарасло.Тог дана супруг је био на послу а ја сам јој организовала превоз амбулантним колима до болнице јер жену нисам могла да возам у бус јер као прво не би могла да се попне а посебна прича је то што неко време није смела да има ослонац на ту ногу.Вожња је била попут вашарских аутомобилчића којима се деца сударају али преживесмо.Стижемо на пластичну хирургију и сазнајемо да докторка не ради већ је мења млади колега.Ок,чекамо...чекамо...чекамо...најзад улазимо...Свекрва ми је већ набила компресију само је фалило да експлодирам а онда наступа млади доктор...па зашто сте дошле,па докторка не ради,па опет зашто сте дошле,већ решен да нас врати кући а и да не погледа рану.Кад га тад нисам задавила никад нећу...ни дан данас не знам како сам себе смирила да му не кажем свашта,као да сам била код куће беспослена па ајде сад ћу да је водим мало до града,да је са све фиксатором и без ослонца прошетам до болнице...али...и то преживесмо.Следећа ситуација опет пластична хирургија негде крајем априла ове године и исти доктор само што сам сада ја пацијент.Јавила сам се због промена на младежу.По природи нисам паничар јер верујем истим тим лекарима да би ми доктор као из топа рекао ПА ТО ВАМ ЈЕ ТУМОР...Ја се само насмејем и одговирим да знам да се то тако каже све док се не одстрани,пошаље на патологију а тек кад стигну резултати видећемо да ли се ради о карциному...остао је забезекнут...јао за бога милога па откуд ја све то знам...заказао ми је операцију брзином муње само да што пре напустим ординацију јер много знам...па нисмо идиоти ако нисмо завршили медицину,основне ствари знамо.Наравно,резултати су били ок тако да на контролу нисам ни отишла.Ееееее права драма се одвија ових дана у нашем локалном дому здравља где су лекари,част изузецима и то ретким,полуписмени за обављање свог посла.Од своје шеснаесте године,дакле већ 20 година,имам проблем са каменчићима у жучној кеси.Кад добијем напад болови су толиког интензитета да се на моменте погубим и ништа не знам и тако нешто не бих пожелела ни највећем непријатељу.Већ 4 године нисам имала неки велики напад али тај велики се десио пре неки дан.Фрка,трка,паника,хитно у дом здравља који ми је на срећу два корака од зграде,ињекције интравенозно,инфузије,разна чуда док се то не смири.Дежурни лекар предлаже да се одраде лаб.налази и ултразвук.Ок,није проблем,срећа моја те имам доброг доктора који ће ми одмах ујутру дати све што треба.Тако је и било.Јутрос одем,човек ми да све лепо,дам крв и мокраћу на анализу и кренем пут радиологије а све то у истој згради,од врата до врата.На шалтеру радиологије сестра која нити живе жали нити мртве плаче...враћа ме није добар упут а иначе упут је приоритетни.Враћам се до свог лекара који не може да дође к себи и коментарише како на радиологији раде све неписмени људи.Враћам се и дајем јој упут,она ме гледа и каже како јој не изгледам много приоритетно...не могу да верујем јер од напада предходног дана идем погрбљено и то траје по неколико дана...није ми први пут.Самим тим што је напад био претходног дана и знам да следи ултразвук припремила сам се за преглед.А онда од приоритетног упута следи чекање од скоро два сата...шта рећи.Излази докторка и пита ме шта чекам.Ја јој објашњавам ситуацију и кажем јој да је упут приоритетан...следи шок од њеног одговора и реакције...подругљиво се осмехује и коментарише како сам могла да добијем ту врсту упута кад могу да стојим...само што се нисам онесвестила.Зар неко треба да допузи или да га донесу на носилима полумртвог да би био приоритет??? Опет сам се уздржала да јој не одговорим али кад сам већ ушла на преглед нисам више могла.Било је очигледно да јој се не ради,почела је да хистерише како смо неозбиљни,дођемо не припремљени а хоћемо преглед.Е тад сам ја наступила и објаснила јој колико година и колико пута сам обављала тај преглед и да могу да јој предајем о свему што се тиче проблема са жучи.Мало је спустила лопту али је остала при своме,те ово се види,те оно се не види,те овако,те онако,све у свему преглед је трајао једва три минута...опет шта рећи.Не знам кад је успела за три минута да ми погледа оба бубрега,жуч,јетру,панкреас,бешику и оба јајника...али нема везе,ја сам лаик она је специјалиста радиологије.Рекла ми је да изађем из ординације док напише извештај.То нисам чекала дуго а кад ми је уручила извештај нисам знала да ли да плачем или да се смејем.Њено незнање је толико очигледно да нисам могла да верујем.Све саме небулозе и једно са другим се није поклапало.Преглед обављен уредно,присуство гасова онемогућава преглед,у жучној кеси маса од 2 цм за коју нагађа да ли је муљ или камен,све у свему успешан преглед са добро одрађеном припремом и задња реченица која ме је дотукла контрола са адекватном и бољом припремом.Сутра носим извештај код свог лекара и искрено бојим се за његово здравље...