...A onda, kao što već možda i predpostavljate,život me nije mazio uopšte.Ne znam da li mogu na prstima jedne ruke da nabrojim neke lepe trenutke iz detinjstva.Gotovo da nisam ni imala detinjstvo.Vukli su me sa njima u polje da se radi i to ja kao dete nisam išla zato što bih ostajala kući sama već da radim.Ustajala sam u cik zore kad svi još uvek spavaju i smrzavala se iako je bilo leto,ipak su jutra jako hladna,to sa sigurnošću tvrdim.Pa danas kad se setim od koliko godina sam počela da idem u njivu i da radim teške poslove uopšte se ne čudim što sa 30 godina imam ovako malo zdravlja.A onda je polako došlo i vreme da se krene u predškolsko.Sećam se da kada je sestra polazila to je bila fešta,nove cipelice,suknjice,majičice,košuljice,mašnice za kosu,najkvalitetnije olovke,bojice,flomasteri i sve naj,naj što je trebalo da se nabavi za školu.A ja? Zapitala sam se još tada šta sam ja to Bogu zgrešila?Moj polazak u školu je bio prihvaćen kao neka vrsta obaveze koju treba skinuti sa dnevnog reda da ne visi tu negde iza vrata i tada se naravno uopšte nije gledalo na kvalitet svega što jetrebalo za školu.Ja sam koristila sve što je ostalo od sestre,kako garderobu tako i sve ostalo.I to je tako dugo trajalo.Naravno,do škole sam odvedena samo prvi dan i više nikada,jedino se sećam da je moja majka nešto u žurbi dotrčala na nekoj priredbi za 8.mart i to naravno nije stigla na vreme.Kako sam se tada bedno osećala.Sva deca su bila srećna što su im majke došle i što će ih gledati kako recituju,pevaju,igraju...Ja nisam imala kome da se radujem pored živih i zdravih roditelja.Isto tako je bilo i sa polaskom u prvi razred.Prvi dan do vrata škole i više nikada me nisu dopratili do škole niti su me zimi kada ranije pada mrak čekali iz škole nego sam ja molila majku jedne moje drugarice da me samo malo otprati jer sam se plašila komšijinog psa.Mislim da ne treba da komentarišem pisanje domaćih zadataka i tome slično.Nikada,ali nikada mi nisu pokazali ni jedno slovo ni jedan boj kako se piše,dok su naravno i sa jednom i sa drugom sestrom okapavali od pisanja i učenja.Već tada sam videla i rekla sebi da moram da se osamostalim i da krenem sve sama da radim jer od njihove pomoći nema ništa.Sve sam sama radila,i pisala domaće zadatke,i crtala,učila da čitam,učila pesmice,sve,sve sama.Pa tako ne naviknuta na njihovu pomoć odbijala sam svaku moguću ponudu (a nije ih bilo mnogo,svega nekoliko) da mi pomognu bar nešto.I naravno,da zlo bude najveće moguće ja ispadnem bolji đak od sestre i to ne bolji nego najbolji u razredu.Eee,od tog roditeljskog sastanka dolazili su na svaki sledeći i to su jedva čekali da se malo šepure a ja se pitala još tada kao dete da li su normalni i da li ih nije sramota?I tako od tog perioda mog osamostaljivanja meni sve krene super i kako treba.Ne zadugo posle polaska u prvi razred u selu je otvoren karate klub.Ne znam da li su se moji roditelji probudili iz dubokog zimskog sna ili su videli kako ostali roditelji postupaju sa decom ali počeli su da prigovaraju kako bi deca trebala da se bave nekim sportom,ne zbog takmičenja i rezultata već zbog razvoja i našeg zdravlja.Naravno,znalo se da ću ja morati,htela to ili ne,ali sestru su molili tri dana.Meni se u suštini sviđalo što su mi tamo bili većina iz razreda a i bilo mi je interesantno da se nečim bavim.Tada nisam imala pojima koliko je to pre svega ozbiljna disciplina pa tek onda korisna naročito za žensko dete.Tada sam bila jako sitna i bukvalno zakržljala u razvoju a za neke 2 godine jedna moja rođaka koja nije stalno dolazila kod nas nije mogla da me prepozna.Sećam se da zadnji put kada nas je posetila da je gadno izgrdila moje roditelje.Sećam se da ih je pitala šta rade sa detetom tj.mene jer garderoba sa mene sama spada.Međutim sad je priča bila drugačija.Porasla sam,počela da formiram svako vlakno mišića i odmah se videla razlika.Ali... Naravno,uvek postoji ali.Kako sam u školi bila jedan od najboljih đaka tako i ovde.Iz cele grupe izdvajale su se tri osobe među kojima sam bila ja.Trener je polagao velike nade u nas.Nije im bilo najugodnije što tu nije pripadala i sestra ali šta ja da radim kad nju nije ni interesovalo nego je trenirala samo koliko da kaže da trenira.Te godine smo za vreme letnjeg raspusta bile i na pripremama na jednoj planini.Ne znam kako se to desilo da nas puste ali znam da je trener lično razgovarao sa njima.Novac koji su nam dali da ponesemo moja sestra je potrošila na gluposti a ja sam i tamo polagala i sada bila pojas iznad sestre.Znala sam da će biti loše kad se vratimo kući ali sad mi je već bilo svejedno.Više se nisam uzrujavala toliko.Ne zadugo posle toga nastupile su krizne devedeset i neke godine i klub u kojem sam trenirala se raspao.E tad počinju problemi... KRAJ 2 DELA
Više puta sam svoj život htela da stavim na papir ali mi nešto nije polazilo za rukom. Imala sam želju da napišem nešto poput romana ali sam se brzo spuštala na zemlju nošena mišlju da to nikoga neće interesovati i da se za izdavanje romana moraju imati debele pare. E sad sam to rešila, ne mogu više da izdržim jednostavno moram podeliti moj život sa nekim pa makar i ovim putem.Prosto rečeno nikada nije to ni bio neki život.Kad se vratim unazad nekih 25-26 godina,do vremena kad dete počne da spoznaje svet i kad krene da shvata šta se dešava oko njega i kad se setim priča koje mi je ispričala pokojna baka,pa čak i roditelji,ne mogu a da mi ne navru suze.Ne, ja ne želim da plačem nad svojim životom niti da sažaljevam samu sebe,to je nešto zadnje šta bih poželela.Evo i sada sa svojih 30 godina ja još uvek ne znam šta ću sa sobom.Jednostavno je "ubijeno" sve u meni.Nemam nikakav osećaj za uživanje,za život i sve što u stvari život nosi sa sobom,bilo dobro ili loše.
Rodjena sam kao drugo dete u porodici.Imam još dve sestre,dakle,i stariju i mlađu.Naravno svi koji imaju decu znaju šta je radost za prvim detetom.Predpostavljam da je i kod mojih bilo mnogo veselja kad mi se rodila sestra.A onda pokušaj za muško dete.O,Bože,kako mrzim taj ovdašnji seoski mentalitet.Ne znam po čemu je bitno imati muško dete,da li je to neka posebna privilegija ili šta već?Još kad čujem one seljake kad kažu:"E bre,ova moja žena nesposobna za život,rodila mi žensko dete".Ne bih da komentarišem šta bih sve uradila takvom ološu.A da,pa svi ti silni muževi obično i ne znaju osnovne stvari jer da znaju znali bi da pol deteta zavisi od njih a ne od žene.Doduše po svim pričama to nije bio slučaj sa mojim ocem.Nije se žalio što je moja majka opet rodila devojčicu tj.mene ali nije se ni radovao.Po priči koju sam čula od svoje bake,kako je to bio letnji period,čim je došao kući iz porodilišta samo se presvukao i otišao na njivi ne mareći za tim da pozove nekoga od prijatelja i časti ih za rođenje deteta.A onda i treći pokušaj za famoznim sinom i mom ocu se baš na njegov rođendan rodi moja mlađa sestra.Mislim da su suvišni komentari.E sad mi više nisu potrebne bakine priče,tada sam ja imala 6 godina i odlično se sećam rođenja moje sestre.Možda se ne sećam tačnog broja dana koliko se slavilo ali sigurno znam da nije manje od tri dana.Pa kad pogledate prvo dete je prvo,tada je najveći merak,zadnje dete je mezimče zato što je najmlađe a drugo,srednje dete živi u senci.Nisu psiholozi ili ne znam već koji stručnjaci utvrdili da se za drugo dete javlja taj tzv.sindrom nevidljivog deteta.E tako i ja celog života nevidljivo guram kroz život.Najviše su me,i sada i kao dete,pogađali nepromišljeni komentari mojih roditelja koji nikada nisu znali kad šta treba da kažu.A komentari su bili raznorazni,poput toga kako su obe moje sestre bile jako lepe bebe a ja sam bila poput majmuna,pa onda moj otac sa nedavnim komentarom kako stariju sestru jako voli a mlađa mu "leži" na srcu...'Alo ljudi,je l' postojim ja u vašim životima,zašto ste me stvarali kad vas ceo život boli uvo za mene? KRAJ 1 DELA
Stalno,gotovo svaki dan sebe pitam šta mi je to trebalo u životu?Kad sam već dugo bila sama i lagala sebe kako ću naići na nekog finog dečka koji će me razumeti,e tad sam baš naletela na postojećeg,sadašnjeg.Naime,pre njega sam imala vezu od godinu i po koja se neslavno završila,da sad ne objašnjavam kako i zbog čega jer ne želim da je se sećam,pa je posle toga prošlo dobrih pet godina življenja u nadi da će naići baš taj koga sam zamišljala.Naravno,znam da ne postoji savršenstvo ali sam mislila da ćemo korigovati sve naše nedostatke zajedno.U međuvremenu sam bila baš dobro zagrejana za dečka koji je mlađi od mene i mislim da je tu postojala neka hemija ali je on "tvrdio pazar".Tako se i desio gospodin "sadašnji".Bezveze smo se i upoznali,mogla sam bar po tome da prosudim da to neće ići kako treba.Naime,više se i ne sećam kako je došlo do greške ali upoznao nas je jedan pogrešan broj mobilnog.Tako smo i krenuli da se dopisujemo,najpre sms a onda i razgovori.Delovao je fino i baš onako kako treba što donekle u suštini i jeste.Delili su nas nekih tridesetak kilometara.Jednog dana sam sasvim slučajno krenula u grad da platim neke račune kada mi je stigla poruka u kojoj me pita šta radim i tako to.Objasnila sam da sam u grad na šta je on odgovorio da je baš i on u grad i da je krajnje vreme da se upoznamo.Da priznam malo me je plašio taj susret ali se ispostavilo da i nije tako strašno.Posle toga videli smo se još nekoliko puta a onda je sve to polako prešlo u vezu koja evo traje pune tri godine.Godine laži i muka.Za koga???Za mene,naravno.Njega boli uvo za sve.Čovek nema kuću ali ima majku.Znam,mnogi će reći da su se oduvek svekrve i snaje kosile ali ovo nije baš takav slučaj.Kad god smo se nas dvoje nešto dogovorili ona se je umešala i promenila sve.Za ove tri godine koliko smo u vezi izlagao me je najmanje deset puta kako sledećeg meseca diže kredit i kupuje kuću.Pre godinu dana smo pogledali jednu kuću zajedno čak je predao i papire za kredit ali kad je gospođa mama pogledala kuću (koja je san snova sa bazenom) njoj se nije posviđala (verovatno zato što se nama dvoma sviđa) i odvratila ga je od kupovine.Oni trenutno žive kao podstanari u kući u kojoj nema kupatila i vode i pritiskaju me da se udam za njega što meni ne pada na pamet.Iskreno u poslednje vreme mi je toliko ubio ljubav prema njemu da više i ne znam da li ga volim a što je najgore sve priče se vrte oko gospođe mame.Od pre godinu dana,dakle od kad je odvraćen od kupovine kuće,svaki mesec kupuje kuću a nikako da je kupi.Znamo razlog tome.Ja živim u pristojnoj kući u kojoj ima uslova za normalan pa čak i malo više od prosečnog života a on me tera da se udam za njega i živim u kući u kojoj neću imati uslova ujutru ni da se umijem kamo li da razmišljam za nešto više.I kako ja da osnivam porodicu u takvoj kući???A gospođu mamu neću da detaljišem jer bih mogla da ispišem memoare.E pre nekoliko dana sam se i ja napravila luda pa sam dala rok.Ako me toliko voli,koliko kaže da me voli,i ako želi sa mnom porodicu,dala sam rok od nekoliko meseci da se sredi stambeno ili...kud koji mili moji.Pa vi prosudite ko je u pravu,ja koja sam sebe najviše u životu dala i dajem se i dalje da sve ove godine iza nas ne propadnu ili on koji je mamin sin i sve kako mama kaže i osim toga u poslednje vreme mnogo pametan i uz to tvrdoglav...