Život u nastavcima
Više puta sam svoj život htela da stavim na papir ali mi nešto nije polazilo za rukom. Imala sam želju da napišem nešto poput romana ali sam se brzo spuštala na zemlju nošena mišlju da to nikoga neće interesovati i da se za izdavanje romana moraju imati debele pare. E sad sam to rešila, ne mogu više da izdržim jednostavno moram podeliti moj život sa nekim pa makar i ovim putem.Prosto rečeno nikada nije to ni bio neki život.Kad se vratim unazad nekih 25-26 godina,do vremena kad dete počne da spoznaje svet i kad krene da shvata šta se dešava oko njega i kad se setim priča koje mi je ispričala pokojna baka,pa čak i roditelji,ne mogu a da mi ne navru suze.Ne, ja ne želim da plačem nad svojim životom niti da sažaljevam samu sebe,to je nešto zadnje šta bih poželela.Evo i sada sa svojih 30 godina ja još uvek ne znam šta ću sa sobom.Jednostavno je "ubijeno" sve u meni.Nemam nikakav osećaj za uživanje,za život i sve što u stvari život nosi sa sobom,bilo dobro ili loše.
Rodjena sam kao drugo dete u porodici.Imam još dve sestre,dakle,i stariju i mlađu.Naravno svi koji imaju decu znaju šta je radost za prvim detetom.Predpostavljam da je i kod mojih bilo mnogo veselja kad mi se rodila sestra.A onda pokušaj za muško dete.O,Bože,kako mrzim taj ovdašnji seoski mentalitet.Ne znam po čemu je bitno imati muško dete,da li je to neka posebna privilegija ili šta već?Još kad čujem one seljake kad kažu:"E bre,ova moja žena nesposobna za život,rodila mi žensko dete".Ne bih da komentarišem šta bih sve uradila takvom ološu.A da,pa svi ti silni muževi obično i ne znaju osnovne stvari jer da znaju znali bi da pol deteta zavisi od njih a ne od žene.Doduše po svim pričama to nije bio slučaj sa mojim ocem.Nije se žalio što je moja majka opet rodila devojčicu tj.mene ali nije se ni radovao.Po priči koju sam čula od svoje bake,kako je to bio letnji period,čim je došao kući iz porodilišta samo se presvukao i otišao na njivi ne mareći za tim da pozove nekoga od prijatelja i časti ih za rođenje deteta.A onda i treći pokušaj za famoznim sinom i mom ocu se baš na njegov rođendan rodi moja mlađa sestra.Mislim da su suvišni komentari.E sad mi više nisu potrebne bakine priče,tada sam ja imala 6 godina i odlično se sećam rođenja moje sestre.Možda se ne sećam tačnog broja dana koliko se slavilo ali sigurno znam da nije manje od tri dana.Pa kad pogledate prvo dete je prvo,tada je najveći merak,zadnje dete je mezimče zato što je najmlađe a drugo,srednje dete živi u senci.Nisu psiholozi ili ne znam već koji stručnjaci utvrdili da se za drugo dete javlja taj tzv.sindrom nevidljivog deteta.E tako i ja celog života nevidljivo guram kroz život.Najviše su me,i sada i kao dete,pogađali nepromišljeni komentari mojih roditelja koji nikada nisu znali kad šta treba da kažu.A komentari su bili raznorazni,poput toga kako su obe moje sestre bile jako lepe bebe a ja sam bila poput majmuna,pa onda moj otac sa nedavnim komentarom kako stariju sestru jako voli a mlađa mu "leži" na srcu...'Alo ljudi,je l' postojim ja u vašim životima,zašto ste me stvarali kad vas ceo život boli uvo za mene? KRAJ 1 DELA